Free Premuim Templates by BIGTheme

Župskozorje

„Dani će prolaziti i dolaziti,
sve dok jednog dana
ne učinite ono što ste obećali!“
Duško Radović

Upravo tako, nema veze kome smo i šta obećali, ali uvek dolazi dan kada moramo da ispunimo svoja obećanja, pa i ona obećanja koja smo dali sebi. Obećao sam da ću napisati barem neku priču od ovog zanimljivog leta, i evo počinjem sa jednom, prvom.

 Župskozorje

Dok trčim oko sebe ne vidim automobile, ne vidim stilski prenaglašene kuće, polomljene kontejnere. Trčim dalje, ne vidim đubrišta koje su nemarni ljudi ostavili za sobom, nogu pred nogu polako napredujem, podižem glavu, u mom videokrugu ne vidim ni ljude, ka da ne postoje bilo kakvi dokazi civilizacije. Polako usporavam, osvrćem se oko sebe, jutro je, tek je pet sati, sunce se još uvek bori sa horizontom i bace senke oko mene, deluje mi nestvarno. Razmišljam da li sam se probudio ili još uvek spavam u šatoru podno one velike jele, gde sam sinoć jedva zaspao razmišljajući o ovom 15. julskom jutru.

O ovom jutru sam razmišljao unazad nekoliko dana, još od trenutka kada sam shvatio da će akcija „15. u 5“ (http://www.facebook.com/15U5h) da se poklopi sa usponom na Željin, mojoj omiljenoj planinskoj destinaciji, mom ličnom „Olimpu“, gde umesto antičkih bogova obitava Ala Željinska. Svake godine sa prijateljima u prvu nedelju posle 12. jula (Petrovdana) krećem ka vrhu Željina, nakon čega se spuštamo na narodni sabor „Sutelica“. Pošto je bilo suludo da svoje, po malo lenje, prijatelje nateram da ustanu tako rano i još da trče po planini, rešio sam da tog jutra krenem sam. Veče pre, sam se ulogorio kod šumske kuće, kako bi na vreme uhvatio izlazak Sunca.

Nastavljam da trčim, osvrćem se oko sebe, pokušavam da se setim priče lovaca, koje sve životinje žive na Željinu. Znam da se životinje više plaše ljudi, nego obrnuto, ali mi je zanimljivo da razmišljam o tome. Nekako mi se čini da bi pustolovina bila mnogo zanimljivija da se u njoj nađe neki vuk ili pak medved. Razmišljanja mi na trenutak skreću misli sa bolova u nogama, jer na početak staze je veliki uspon koji opterećuje moje mišiće do maksimuma. Polako se penjem meni znanom stazom, tišina i mir čine da bol nestaje, počinjem da uživam punim plućima, ali u pravom smislu tih reči. Malo trčim, pa zastanem i hodom se odmaram, prijatno je, vrućinu sam ostavio daleko na betonu Novog Sada. Ne razmišljam mnogo o tome, sada je sve to tako daleko iza mene. U glavi mi je samo jedan cilj, stići na vrh što pre kako bi moga da uživam u prizoru radjanja zore nad Župom, župskozorje.

Nekoliko meseci pre ovog događaja u polusnu mi je došla ova krilatica, „župskozorje“, ne znam zbog čega, jednodstavno se ugnezdila u mojoj glavi između jave i sna. Zapisao sam je, ali nisam znao gde ću je iskoristiti, prezentovati, u koji kontekst je smestiti. I gle čuda, posle stotinu jutara, sama je sebi našla mesto. U stvari, tog jutra se ta reč susrela sa svojom suštinom. Tako je i u životu, sve jednom nadje svoju suštinu, svoje mesto pod suncem, ili pak iznad sunca.

Polako se bližim vrhu, onom desnom kada se gleda iz Župe, oko mene i dalje mir, samo je sada taj mir daleko jasniji. Ne žurim, ali mi je korak ipak ubrzan. Osmeh je uz mene od samog početka, ali se sada širi preko celog lica. Ne razmišljam o tome, ali shvatam da sam jednostavno radostan. Stižem na vrh, a osećam se ka da sam već tu, činimi se kao da sam baš na tom mestu u tom trenutku sreo samog sebe, odnosno susreo svoje srce. U tom trenutku se setim jedne divne priče koju sam dobio kao posvetu uz jednu rodjendansku knjigu.

“Jedan stari hodočasnik išao je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja kada je počela kiša.Čuvar prelaza ga je pitao: Kako ćeš, dobri čoveče, stići gore po ovakvom nevremenu? Starac mu je veselo odgovorio: Moje je srce već stiglo tamo, ostatku mene lako je da ga prati!”

Fotografišem oko sebe, na svaki način pokušavam da sačuvam taj osećaj koji me prožima celim telom. Znam da fotografija govori 1000 reči, ali plašim se da moj trenutni spokoj ne može da se pretvori u reč ili sliku. Zato odlažem fotoaparat, okrećem se ka Suncu i Župi, želim da negde duboko u sebi fosilizujem ovaj trenutak. Negde odakle ću moći da ga ponovo oživim kada osetim potrebu za iskonskom lepotom.

I dok ovo pišem, tražim taj skriveni trag koji sam sačuvao u sebi pre skoro dva meseca. Ne ide mi baš najbolje, u pomoć mi pristiže biljni čaj od majkine dušice i kantariona, skuvn od trava nabranih baš taj dan i baš tamo, na vrhu Željina. Dok prelivam travke vrelom vodom, miris koji se oslobađa vraća me ponovo na vrhove Željina. Ponovo me ispunjava taj duh slobode, makar na trenutak.

Još uvek je rano ujutru. Nnikada ovako brzo i rano nisam izašao na vrh. Pun samopouzdanja laganim trkom krećem ka suprotnom vrhu, rogavačkom. Najpre moram pretrčati niz mali spust, pa onda krećem lagano uzbrdo. Koraci mi tonu u mekanu travu punu borovnice. Bez problema izlazim na vrh koji je za nekoliko metara viši od prethodnog. Osećaj slobode i spokoja me i dalje drži. Dok se presvlačim razmišljam, koliko ovakvih trenutaka može biti u jednom ljudskom životu!? Verovatno onoliko koliko ih sami napravimo. Nerado krećem, ali vreme je za povratak. Trčim ka izvoru koji se nalazi na sredini između dva vrha. Na izvoru pravim mali predah, pijem studenu vodu i krepim telo svežim ubranim borovnicama.

Na žalost borovnica na Željinu, ali i ostalim srpskim planinama, je sve manje. Nezakonita i nepravilna berba uništava borovnicu kao biljku. Mnogo je ljudi koji sa tzv. „grebljama“ beru borovnice i tako im uništavaju list i stabljiku. Ljudski nemar polako menja biodiverzitet, nadam se da će pojedinci na vreme shvatiti da svojim postupcima i nepoštovanjem zakona prirode, najviše naude sebi samima.

Polse okrepe, krećem ka šumskoj kući, ali nekom drugom stazom. Spuštam se zapadnom stranom i polako zaokrećem ka jugu. Povratak je na prvi pogled lakši. Trčim nizbrdo, krećem se brže ali noge trpe pritisak. Ne obazirem se na bol u nogama dok trčim stazom koja preseca bukovu šumu. Usput berem divlje jagode, koje rastu pokraj puta. Još jedan dar prirode. Stižem do šumske kuće, pospani planinarikoje sam jutros ostavio u dubokom snu, tek se sada bude za svoj put ka vrhu. Pored radosti osećam i mali ponos zato što sam bio prvi koji se jutros popeo na vrh i vratio se pre nego što su se ostali probudili. Presvlačim se, i spremam se da krenem na „Sutelicu“. Osećaj je i dalje fantastičan.

Sutelica je sasvim druga priča, koja je do sada ispričana nekoliko puta, ali to ne znači da neće i u nekom od sledećihpriča biti i poneka reč o ovogodišnjem saborisanju na Željinu. A do tada...

“Naučio sam da svi žele živeti na vrhu planine,
zaboravljajući da se istinska sreća skriva
u samom načinu penjanja na vrh.”
Gabrijel Hose GarsijaMarkes

Izvor: ekoklubzeljin.org.rs

Share

The best bookmaker bet365

The Best bookmaker bet365 Bonus