Free Premuim Templates by BIGTheme

Vrbnica

Ocena korisnika:   / 3
NajlošijeNajbolje 

Ovo selo poznato je u narodu i pod imenom Bežanci, jer su ovde dolazili uvek oni koji su bežali da bi od Turaka spasili glavu . Tako je nastala i familija Bežanci, koja se smatra i najstarijom. Familija Džamića je poznata po tome što su njeni preci srušili tursku džamiju na području Metohije, pa su se najpre sklonili u Krivoj Reci, a onda su došli u Vrbnicu. Zbog rušenja džamije narod ih je prozvao Džamićima, a ovima se to iem dopalo i nadimak sebi uzeli za prezime.

Inače, selo je dobilo ime po tome što je podignuto na mestu gde je bilo mnogo vrbovih stabala, pa od vrba nasta i ime selu Vrbnica.

Vrbnica je u književnom svetu, i narodu, poznata po delu Milovana Glišića – „Prva brazda“, koju je Milovan Glišić posvetio ovom selu.

Ovaj deo legende ispričao je profesor Dragiša Novaković iz Kruševca, nekada učitelj u ovom kraju.

Malo je poznato narodu kako je Milovan Glišić dospeo u Župu, to kazivanje Save Miljkovića iz Rataja zabeležio je i podario nam za zbirku Dobrivoje Miljković iz Aleksandrovca, rodom iz Rataja, vredan sakupljač i obrađivač narodnih umotvorina i etnolog. Tu priču prenosimo u celini.

„Krajem prošlog veka, u popisu stanovništva koji je organizovala tadašnja država, učestvovao je kao popisivač veliki srpski pisac Milovan Glišić. U tom periodu nastala su i njegova velika dela „Prva Brazda“ i „Tetka Desa“.

Milovan Glišić je po rasporedu dobijenom od državnih organa došao u srez Koznički, čije se sedište nalazilo u Kožetinu. Javio se Milovan uredno kapetanu i od njega dobio raspored da po završetku popisa u donjem izvrši isti i u gornjem delu Župe. I kada je trebalo da krene u gornju župu, kapetan je glišiću obezbedio konja i jednog pandura koji će ga sve vreme pratiti.

Kada su krenuli, nisu bili mnogo poranili, pa su pred noć stigli nadomak sela Pleša. Tu je trebalo prenoćiti, pa sutradan krenuti dalje prema ploči i Jelakcu. Zato se Milovan obrati panduru:

-          Šta misliš, mladiću, gde bi se ovde moglo prenoćiti?

-          Siromašan je ovo kraj, gospodine, odgovori pandur, pa je dosta teško za prenoćište. Doduše, ima jedan dobar domaćin kod koga bi se i moglo prenoćiti, ali taj ima veoma loš običaj.

-          Šta ima, kažeš?

-          Loš običaj. Pošto čoveka dobro ugosti, on ga posle čašćavanja dobro isprebija. I to obavezno! A još niko nije mogao da doukči zbog čega ovaj to radi.

-          I, kažeš, niko nije prošao bez batina – opet će Glišić.

-          Niko, bogami, potvrdi pandur.

Zamisli se Glišić šta da radi, pa posle kraćeg razmišljanja reče:

-          Idemo kod tog domaćina.

Pandur je ćutke poslušao Glšića i uskoro su se našli u domaćinovom dvorištu. Objasni pandur domaćinu ko je Milovan Glišić i svrhu njihovog puta. Za domaćina je predstavljalo veliku čast što možr da ugosti tako velikog čoveka. Domaćin je odmah nardio sinovima da prihvate i istimare konje, da ih smeste u štalu, a domaćin povede goste u kuću. Tek što su seli, a jedna od snaha ih posluži medom i hladnom vodom. Došla i čutura sa ljutom rakijom. Kada su se poslužili, domaćin onda pozva sinove i naredi:

 - Ti, reče mlađem, pojaši konja i siđi u poljanu, u Župu, i donesi krblju vina. A ti, obrati se starijem, idi do bačije, iz tora uzmi jedno jagnje, najbolje koje imamo, zakolji ga i ispeci na ražnju. A vi, obrati se zatim ženama i snajama, umesite pogače, donesite sira, kajmak, pršute... da momezimo uz rakiju dok ne stigne večera.

Kada su dobro večerali vruću jagnjetinu sa ražnja i napili se župskog crvenog vina, pošli su na spavanje. Domaćin pozva stariju snaju, pa joj zapovedio:

-          Spremi vedro tople vode i operi gospodinu noge, pa ću mu ja pokazati sobu gde će da spava.

Pandur je još jednom izašao da vidi šta rade konji, pa otišao na spavanje u seno na tavanu ajata. Domaćin je pokazao Glišiću sobu gde da spava, punu bosioka i mirišljavih dunja, jabuka... Rasina je veselo žuborila, a povetarac neprekidno ćarlijao. San se Glišiću navlačio na oči, mada je bio u stalnom isčekivanju da domaćin dođe sa batinom.

-          Pa neka me i izudara, razmišljao je glišić, kada me je ovako lepo počastio. Račinao je domaćin ostavio batine za sutra.

Kada je svanulo i Glišić ustao, sovra je već bila postavljena. Jedna od snaha iznela je testiju hladne vode i čist peškir od lanenog platna te je polila Glišića da se umije. Dok su Glišić, pandur i domaćin doručkovali, snahe i sinovi su ih dvorili. Kada su sa doručkom završili Glišić je očekivao da će sada doći red i na batine. Ali ništa od toga. Sinovi su izveli nahranjene konje, i lepo otimarene, a sam domaćin je stavio Milovanu u bisage plećku pečenja i zastrug kajmaka, a uz to i vruću pogaču i čuturu vina, a drugu čuturu sa rakijom. Milovan je već bio načisto da od batina neće biti ništa, zato se okrenuo prema domaćinu da pita:

-          Čuo sam, domaćine, da kod tebe gosti, uz svu čast i batine dobiju. Je li to tačno?

-          Tačno je, odgovori domaćin.

-          Dobro, a kako onda ja ne dobih batine?

-          Bogami, gospodine, i ti bi dobio batine da si se mešao u moje poslove.

-          U koje to poslove, začudi se Glišić.

-          Pa, evo koje: dođe gost kod mene i ja hoću da ga počastim, kako to meni domaćinu dolikuje. A gost počne da me ometa. Ja kažem: - Idi, sine, donesi vina iz poljane, a on (gost) će meni: „Nemoj.“ Ja opet kažem: „Idi, sine, zakolji jagnje, a on će meni – nemoj. Ja kažem ženi – donesi rakije za piće, sira za meze, a on će meni opet – nemoj! E, vidiš, takvi ljudi kod mene dobiju batine. Ne želim takve goste.

Nasmeje se Glišić glasno na ovo domaćinovo objašnjenje, obode veselo konja i odjezdi tamo daleko prema Ploči, Jelakcu...“

Z. Kostić

PRVA BRAZDA (prepričano)

Miona je žena koja je živela sama sa svojom decom u maloj seoskoj kući.  Imala je dva sina i kćerku. Muž joj je poginuo u ratu kada je njihovom najstarijem sinu bilo samo sedam godina.

Iako je ostala sama, sa malom decom Miona se nije uplašila. Bila je hrabra i vredna žena. Nije želela da se ponovo uda i olakša svoj život. Želela je da njena deca odrastu u svojoj kući, a ne u nečijoj tuđoj. Zato je izabrala teži put. Odlučila je da sama korača kroz život i da se svom snagom bori da sačuva svoju kuću i svoju porodicu. Obavljala je teške ratarske poslove i nikad se nije žalila da joj je teško. Išla je na njivu u rano jutro, da bi stigla da uradi što više. Okopavala je, plevila i kupila seno. Nije razmišljala o sebi, mislila je samo na svoju decu. Školovala ih je i lepo oblačila kao da su deca iz gazdinske kuće. Bila je srećna jer su oni bila zdrava, vesela i pametna deca. Trudila se da ih lepo vaspita, da postanu dobre i vredne osobe. U tome je i uspela. Kćerka joj je pomagala u kući, mlađi sin se brinuo o ovcama, a njeno najstarije dete, sin Ognjan uzorao je svoju prvu brazdu. Ta prva brazda je donela Mioni najveću radost, jer ona je dokaz da je njihova kuća dobila domaćina.

Miona je bila dobra majka, puna majčinske hrabrosti i ljubavi. Žrtvovala za svoju decu, mučila se i puno radila, ali je na kraju dobila zasluženu nagradu. Njena deca su izrasla u dobre i vredne ljude i postali su čvrst oslonac u njenom budućem životu. Miona nam je pokazala da se slogom i radom može mnogo postići. Prva brazda je simbol njene pobede u borbi sa životnim preprekama.

Milan Džamić, iz Vrbnice, poznavao je Ognjana Džamića o kome je Milovan Glišić pisao u „Prvoj brazdi“.

Pošto su Vrbničani voleli da imaju posede sa vinogradima u Župi, to su u poljani „Golubovac“ nekada podigli oko dvadeset podruma. Ovi podrumi su im nekada služili kao prednost u civilizacijskom napretku, jer su se u njima okupljali sa viđenijim Župljanima, zatim trgovcima...

NAZAD NA LEGENDE O ŽUPI

Share

The best bookmaker bet365

The Best bookmaker bet365 Bonus